O autoru
Knjige Dragana Bjelca dotiču čitateljke i čitaoce širom sveta. Jasnim mislima i dubokom ljudskošću piše o onome što nas sve povezuje — o svesti, ljubavi i putu ka samima sebi.
AUTOBIOGRAFIJA
Pregledam neke stare fotografije i vidim dete na jednoj slici. Deluje mi poznato, ali sva deca liče jedno na drugo i ne mogu da se setim da sam ga ikada sreo. Odlažem sliku i nastavljam dalje. Nailazim na fotografiju đaka osnovne škole i prepoznajem ga. Išao sam s njim u školu. Zvali su ga različitim imenima, a on se uvek odazivao. Ponekad ljut, ponekad vrlo poslušan. Nisam razumeo zašto, ali bio je ćudljiv i, iako stidljiv, često je upadao u razne svađe i dečje tuče. Mislim da je to razlog.
Listam dalje i ugledam još jednu poznatu figuru. Bio sam uz njega dok se mladi lisac šunjao oko tuđih ograda, tražeći kokošku koja je zakasnila i nije na vreme potražila zaklon i sigurnost u kući. Bilo je zanimljivo biti s njim, jer kad bi nešto osetio, doslovno bi žario — sva čula dostizala bi vrhunac osetljivosti, a zatim bi naglo popustila kada bi shvatio da je to šuštanje na obližnjem putu samo lažna uzbuna. Vremenom je naučio kojim putem i u koje vreme kokoške najčešće prolaze, pa je umesto nasumične potrage radije čekao u zasedi. Tako su šanse da se sretnu bile veće, ali i da naiđe na neku prkosnu, koja bi se opirala čim ga ugleda i često snažno kljucala. Ali on je bio uporan, jer nije bilo ničeg slađeg od toga da zagrize sočno i mekano meso koke. Navikao se na to. Jedva je čekao veče da utoli glad.
Kaže se da sve što je lepo traje samo kratko, pa je tako došao do zaključka da je bolje povesti jednu sa sobom nego stalno biti izložen udarcima sudbine, kako od Boga tako i od ljudi. U početku se plašio da ona to neće dugo izdržati, ali je vrlo brzo shvatio da je pred njom nemoćan i da je ponekad bilo pametnije pobeći. I radi odmora, ali i zbog njenog oštrog kljuna. Imao je osećaj da je to kljucanje dovela do savršenstva.
A onda smo se na neko vreme udaljili. On je krenuo drugim putevima, bavio se drugim stvarima i nije imao vremena za mene. Gotovo da nismo ni razgovarali. Sreli smo se mnogo kasnije, ili mi se bar činilo da je to on. Bio mi je poznat, ali je izgledao drugačije i drugačije je zvučao. Nekako umorno. Istrošeno.
I sada mi se pogled muti, oči se sklapaju, ali sebe još nisam video.
Ko sam ja?